Sve do horizonta
Insbruk leži u uskoj dolini reke In s vrhovima od preko dve hiljade metara s obe strane, a prilaz prati dolinu s njenim krivinama. Avio-kompanije tamo šalju samo posade posebno obučene za to. Aerodrom u Hongkongu stoji na ostrvu koje je zaravnjeno i prošireno zemljom otetom od mora, a odmah iza pista dižu se planine Lantaua. Ako takve aerodrome hoćete da prikažete pošteno, ne možete stati kod ograde.
Jedan lep 3D aerodrom može da se napravi ručno. Hiljade ne mogu. Zato se scena slaže iz otvorenih podataka: piste, rulne staze, parking pozicije i zgrade iz OpenStreetMap-a, teren za celu planetu u dva i po miliona pločica. Kad se pločica ne poklapa s mapom, svetla piste završe u moru, pa svaka od njih mora da legne tačno.
Padine senči sunce scene, pa Alpi iznad Insbruka imaju svetlu i tamnu stranu baš u satu u kom gledate. Tlo se prema horizontu gubi u izmaglici neba, umesto da se završi oštrom ivicom. Avioni u izmaglici nikad ne nestaju.
Na pravom aerodromu u Dubaiju oko pista ne raste travnjak. Između rulnih staza je pesak i šljunak, kao u Dohi, Rijadu ili Finiksu, a ono što je zeleno, zeleno je zato što ga neko zaliva. Dugo smo, međutim, ceo svet crtali kao Prag: jarkozelena trava oko svake piste. U Pragu je to bilo tačno. U pustinji je izgledalo kao teren za golf spušten usred Arabije. Počelo je jednostavnim pitanjem: zar Dubai ne bi trebalo da ima pustinju umesto trave? Trebalo bi.
Sama mapa vam neće reći koje je boje tlo između rulnih staza. Travnate površine su u njoj često ucrtane, ali njihova boja nije. Zato smo svakom aerodromu na svetu, svih četrdeset osam hiljada, unapred dodelili njegov predeo, iz dve slobodno dostupne naučne mape: klimatskih zona po Kepen-Gajgeru i ESA WorldCover, satelitske mape onoga što prekriva tlo. Prva kaže da li je klima oko aerodroma suva i da li kiša pada zimi ili leti. Druga kaže koliko u blizini ima golog tla i koje je boje. Od satelita uzimamo samo te brojeve, nikad oblik bilo čega. Gde šta leži i dalje se crta iz OpenStreetMap-a, pa se ništa ne pomera i ništa se ne razmazuje.
Kao pustinja izašlo je 2.007 aerodroma, kao stepa 6.141. Pustinja nije svuda ista: Zaliv je bež, Mohave oko Las Vegasa sivosmeđa, pustinja Sonora kod Finiksa skoro smeđa. Stepa, kod Denvera, Solt Lejk Sitija ili Madrida, tamnija je, s nečim što u njoj raste. Oko 37.000 aerodroma ostalo je tačno onakvo kakvo je bilo, među njima Prag, London i Sao Paulo.
Mislili smo i na godišnja doba. Oko Sredozemlja i u Kaliforniji zima je zelena, a leto suvo, pa se u Rimu, Atini ili San Francisku trava leti osuši u slamu, a zimi se vrati. I u Pertu, samo što njegovo leto pada u januar. Johanesburg i Meksiko Siti se suše obrnuto, zimi, jer im kiša dolazi leti. Scena se ravna prema datumu koji prikazuje, pa pustite januarski dan i San Francisko je zelen. Oko 2.750 aerodroma menja se ovako s godišnjim dobima.
Nekoliko detalja koje možda ne biste očekivali. Zalivana trava, parkovi i golf-tereni koje mapa poznaje, ostaje jarkozelena i u pustinji, jer tamo tako i izgleda: zelena ostrva koja neko zaliva. Pesak je namerno za nijansu svetliji od betona, inače bi rulne staze u njemu nestale. Na fotografijama je Finiks tamniji nego što ga crtamo; ovde nam je čitljiv aerodrom bio na prvom mestu. Noću pesak postaje plavosiv kao i sve ostalo, posle kiše se sija, a kad na njega padne sneg, pobeli isto kao trava. Obe mape slobodno se koriste uz navođenje autora, a na aerodromima čije su tlo prebojile naći ćete ih u spisku izvora mape.
Iz tornja, s kamerom u prozoru
Kontrolni toranj stoji tamo odakle se iz kabine vidi svaka pista i rulna staza, a na velikim aerodromima kontrolori za uglove do kojih prozori ne dosežu i dalje imaju zemaljski radar. Dodirnite „Iz tornja“ i naša kamera se popne u kabinu, na visinu na kojoj su oči kontrolora. Tornjevi se prepoznaju kako god da su u mapi zabeleženi, a noću je kabina osvetljena.
Kamere uživo biramo ručno, a naš server svaku od njih sam proverava na svakih dvanaest minuta. Dugme se na aerodromu pojavljuje samo ako je prenos zaista bio u etru u poslednjih pola sata, pa nikad ne vodi na mrtav video. Dok ne pritisnete „pusti“, s video-servisa se ne učitava baš ništa. Gde znamo gde kamera stoji i kuda gleda, i 3D kamera može da zauzme njeno mesto, a otvoreno kažemo da je ta pozicija procena.
Video na internetu obično kasni pet do trideset sekundi za stvarnošću. Scena svoje avione zadržava za isto toliko, a kašnjenje možete da podesite sekundu po sekundu, dok se dodir s pistom u snimku i na mapi ne desi istovremeno. Prozor s kamerom ostaje otvoren dok prelazite između mape i 3D prikaza.
Most do prednjih vrata
Na pravom aerodromu avio-most sme da krene ka avionu tek kad se ugasi crveno rotaciono svetlo na trupu, znak da su motori stali. Tada se priključuje na prednja leva vrata, ona koja putnici zaista koriste. Naš izlazi kad avion na poziciji stoji minut i zaustavlja se na istim tim prednjim levim vratima. Nikad ne prolazi kroz avion ili susedni most: kad nema mesta, tunel se skrati, skrene u stranu ili se uopšte ne nacrta. ATR most ne dobija, jer su mu glavna vrata pozadi, a ne dobijaju ga ni mali avioni, helikopteri i poslovni mlaznjaci.
JFK i Atlanta u podacima mape imaju svaki po više od 150 mostova. Prag nema nijedan, a nemaju ih ni Frankfurt, Madrid, Barselona ni Rim. Zato ih na terminalu bez ucrtanih mostova izvodimo iz parking pozicija na koje avioni parkiraju nosom prema zgradi. To smo naslepo testirali na dvadeset aerodroma gde su mostovi ucrtani: 88 odsto izvedenih mostova stajalo je kod pozicije koja ga zaista ima.
Noću mostovi preuzimaju boje zgrada oko sebe, a njihovo staklo sija kao prozori terminala.
Koridori u vazduhu
ILS vodi avion do piste sa dva nevidljiva snopa: lokalizer ga drži na pravcu, a predajnik ravni poniranja, koji stoji pored piste malo dalje od njenog početka, drži ga na nagibu od obično tri stepena. Po lepom vremenu posade ionako lete iste linije, pa se dolasci zbijaju u uske koridore.
Iznad Hitroua pozicije koje je naša sopstvena mreža čula u poslednja 24 sata slažu se u koridore kojima avioni zaista lete: dugi dolazni lukovi iznad Londona, odlasci koji se lepezasto razilaze ka zapadu. Svaku tačku koridora mora da nose bar tri različita aviona, pa se iz njega ne može pročitati nijedan pojedinačni let.
Putanja poniranja crta se samo tamo gde ILS antena na mapi zaista stoji, pod standardnim nagibom od tri stepena. Prag i Hitrou je imaju. Na JFK-u mapa zna samo lokalizere, pa vidite samo kurs na zemlji, tako i označen, a na tokijskom aerodromu Haneda mapa za sada nema ni jedno ni drugo.
Avio-most se zaustavlja kod prednjih levih vrata, onih koja putnici zaista koriste, a ATR ga ne dobija, jer su mu vrata pozadi.