Antene na tuđim krovovima

Kutijica na balkonu

Svaki putnički avion dva puta u sekundi javlja svetu gde je, koliko visoko i koliko brzo leti, uz svoj pozivni znak i kod koji pripada samo toj letelici. Signal se zove ADS-B, emituje se na 1090 MHz i putnički avioni u Evropi i Sjedinjenim Državama moraju da ga imaju od 2020. Nije šifrovan i za slušanje niko ne treba dozvolu. Hvata ga prijemnik veličine USB fleša s antenom na balkonu.

Šta će čuti, odlučuje zakrivljenost Zemlje. Radio-talasi idu pravo, pa se avion na visini krstarenja od deset kilometara vidi s udaljenosti od otprilike četiristo kilometara, dok onaj koji kruži tik iznad aerodroma nestane iza horizonta već posle nekoliko desetina. Brdo, zgrada ili dimnjak odseku parče vidika, zato domet svake stanice nije krug, nego nakrivljen oblik.

Zato map.flights stoji na ljudima koji takvu kutijicu imaju kod kuće i podatke šalju i nama. Ko pravi svoju prvu stanicu, obično pri ruci nema ni monitor ni tastaturu: snimi karticu, uključi kutijicu i telefonom skenira QR kod. Stanica otvori svoj Wi-Fi, vlasnik na mapi kucne gde mu stoji antena i za nekoliko sekundi vidi šta prima, bez naloga.

Kad nešto ne valja, stanica to kaže sama: slabo napajanje, prijemnik koji je već zauzeo neki drugi program. Profil je javan, bez adrese. Napolje idu samo gruba ćelija mape i zemlja.

Preko noći

Do početka septembra mreža je rasla za po nekoliko stanica dnevno. Onda je između 6. i 7. septembra broj skočio sa 66 na 111.

Dvadeset osmog septembra bilo je 170 stanica u 24 zemlje na šest kontinenata. Tipična stanica čuje avione do oko 370 kilometara, što je blizu onoga što zakrivljenost Zemlje dozvoljava.

U Sjedinjenim Državama neke stanice slušaju i drugu frekvenciju. Mali avioni koji tamo lete nisko mogu da šalju poziciju na 978 MHz umesto na 1090, a vlasnik koji doda drugi prijemnik vidi na profilu koliko ih je uhvatio. To brojimo posebno, jer nula na profilu mora da znači da smo gledali i nismo našli nijedan, a ne da nismo ni gledali.

Više prijemnika nego što pokazuje rang-lista

Ko u adsb.im štiklira map.flights, odmah počinje da šalje podatke, a mnogi nikad ne stignu da se registruju. Ti prijemnici nemaju ime ni profil i ostaju van rang-liste. Uveče 28. septembra u jednom trenutku bilo ih je povezano 239, dok je registrovanih stanica na isti način u tom trenutku bilo povezano 147.

Mnoge stanice šalju podatke u nekoliko mreža odjednom i to nam je sasvim u redu. Podaci pripadaju onome ko ih prima, a jedna antena može da pomaže onoliko mapa koliko njen vlasnik hoće.

Obična stanica doprinese nekoliko stotina hiljada pozicija dnevno, najvrednija skoro devet miliona. U bajtovima je to skromno: obično desetine megabajta dnevno, nešto preko gigabajta kod najprometnijih stanica u gustom vazdušnom prostoru.

I anonimni prijemnik dobija mesto na mapi mreže ako učestvuje u računanju pozicija aviona koji ćute. Nacrtan je bleđom bojom, samo na ćeliju od 25 kilometara, i nikad mu ne pripisujemo domet ni ocenu, jer ga nikad nismo izmerili.

Rekord koji to nije bio

U septembru je jedna stanica kod Praga odjednom dobacila do 822 kilometra. Nije joj izrasla bolja antena. Čula je avion kome je satelitska navigacija bila ometana, a avion je emitovao poziciju daleko iznad Ukrajine.

Avion se ipak odao: javljao je da ni sam toj poziciji ne veruje. Od tada se pozicija kojoj ni avion ne veruje više ne računa u domet stanice. U broj aviona koje je stanica čula i dalje se računa svaka. To što ga je čula bilo je stvarno; samo razdaljina nije.

Više od polovine pozicija iz naše sopstvene mreže dolazi od ljudi kojima ni ne znamo ime.